U Severnoj Makedoniji ljudi su palili gume jer nisu imali izbora — ne zato što vole haos, već zato što ih sistem godinama ignoriše.
„Znamo da vozimo.“
„Auto nam je hleb.“
„Nemamo školu, nemamo pare.“
Ali imamo kazne.
Jedan čovek je uhapšen jer je vozio bez vozačke dozvole. Zakon. Tačka.
Onda se pročulo da je i policajac vozio bez dozvole. I tu je priča prestala da bude o saobraćaju — postala je o poniženju.
Ako zakon važi samo za siromašne, onda to nije zakon. To je poruka.
Ljudi su izašli na ulice. Bitolj. Prilep. Štip. Kočani.
Dim, vatra, blokade — poslednji jezik koji država još razume.
„Pola zemlje nema vozačku“, viču.
I to nije pobuna — to je statistika koju niko ne želi da vidi.
Za ove ljude, vozačka dozvola nije pitanje bezbednosti.
To je pitanje novca, nepismenosti i sistema koji nikada nije bio napravljen za njih.
Ministri su poručili da se zakon mora poštovati.
Naravno. Zakon je uvek savršeno čist — samo su ljudi prljavi.
Obećali su programe. Razgovore. Pomoć.
Posle blokada. Posle vatre. Posle sramote.
Te večeri gume su izgorele.
Ali izgorela je i iluzija da su svi pred zakonom jednaki.
Jer u ovoj priči nije problem što ljudi voze bez dozvole.
Problem je što država bez dozvole vozi preko ljudi.
